Čija puding sa prelivom od crnog duda

Crni dud ili karadut kako ga Turci zovu, je visoko cenjena poslastica i prvi vesnik leta u Istanbulu. Može se kupiti u marketima ili na pijaci, u crnoj kao i beloj varijanti.

Ako ste mladja gneracija, velika je verovatnoća da u životu niste probali ovo voće. Ja sam kao dete vidjala dudinjke (tako su ih zvali u mom selu) u dvorištima gde su privlačile pažnju po neredu koji su pravile onako izgažene ispod drveta gde su rasle. Moj tata kaže da nekada nije postojalo dvorište u kome nije raslo makar jedno drvo duda. Dudinjke su padale sa grana, a patke i koke su ih dole čekale i jele. U nekom trenutku Srbija je donela zakon o istrebljenju duda zbog neke bube koja se iznenada namnožila, čini mi se. Sve u svemu, kod nas u Srbiji dud se više ne reće tako često.

Ukus crnog duda je neutralan i sladak. Kada je nedovoljno zreo, plodovi su prokiseli. Dud je vrlo osetljiv i vrlo brzo istruli ako se ne pojede odmah i zato je važno da ga što pre iskoristimo kada ga imamo na raspolaganju.

Ovog puta, rešila sam da napravim preliv od crnog duda koji je bio veoma zreo i sladak.

Koristila sam:

250g duda bez peteljki

1 kašiku meda

sok 1 limuna (može se izostaviti ako je dud prokiseo).

Dud sam očistila od peteljki i isprala vodom. Malo ocedila i izblendirala. Dodala sam limun i med i prokuvala kratko na tihoj vatri 10 min. Preliv sam ohladila i čuvala u frižideru do nedelju dana.

Preliv se odlično uklopio uz puding od čija semenki. Za puding sam koristila:

4 kašike čija semenki

Pola litra kokosovog mleka iz limenke

2 kašike meda.

Sve sastojke sam pomešala kašikom, rasporedila u činijicama i ostavila da odstoji minimum 1 sat u frižideru. Nakon tog vremena, puding se fino zgustio. Dodala sam preliv, ukrasila listićima nane i servirala. Po želji možete dodati još meda ako je potrebno.

Ovo je vrlo zdrava i ukusna letnja poslastica. Deci se takodje dopala.

Probajte i vi;)

„Слобода рађању“

У петак, 6. марата, у просторијама Регионалног центра у Нишу, почела је борба за слбоду рађању. Некако све причамо о лошим искуствима, памтимо беспотребне захвате, које није лако заборавити, понекад због таквих поступака стрепимо шта ће нас снаћи на сваком будућем порођају.

Једноставно само такву слику имамао, тужну, која ствара несигурност, у многим случајевима рађа страхове који се никада не заборве, али да ли баш мора тако? Где су нестале истинске снаге, воља и јака моћ жене лавице која рађа и штити своје чедо? У предрасудама, у бојазнима у лошем веровању да неко други, а не ми саме, треба да креира тај највеличанствренији чин у животу жене, рађање чеда и поновно рађање мајке. Жалосно је што се полако у срца жена увукла зебња, што су се отуђиле од свог истинскиог унутрашњег бића и своју снагу траже у томе како да себи олакшају епидуралима, царским резовма, индукцијама, тражењем веза код појединих лекара, а самим тим полако су се уда љиле од самих себе од везе са униврзумом, својим телом и својом бебом и неком другом препустиле рађање. Не мора баш да буде тако уколико се пробудимо, ако је нама било тако макар нека нашим ћеркама, унукама, комшиницама…нека будућим генерацијама буде боље, нека крене макар нешто са мртве тачке, нека се деси слобода избора!

Посећеност трибине, сходно лошем времену и несвесности о значају садржаја, није била велика, али емоције, приче, осећања и по која суза говориле су да смо баш у правом тренутку на правом месту. Нас петнестак је без трептаја, будно и отвореног срца пратило садржину филма“Слобода рађању“. После пројекције филма емоције су биле подељене, од страха до усхићности, од стрепње до назнаке да се нешто покренуло на боље.

Труднице су биле зачуђене, о својим правима никада нису размишљале, а камоли да знају која су њихова права. Задојене смо дугогодишњим причама да све што нам се дешава на порођају теба тако за нашу добробит, а да ли је стварно тако многе од нас су се запитале после овог фантастичног документарца. Мислимо да не би смео да буде крај на овоме, мислимо да нешто мора да се мрдне, да се промени и крене на боље. После филма повела се дискусија о њему, мада није имало много шта ни да се дода, а ни да се одузме. Уз слике са нашим жељама, које су Мати тако дивно укомпоновале, нас три организаторке испричале смо кратка искуства са својих порођаја. Трудиле смо се да истакнемо лепа сећања, да страх полако истерамо из срца трудница, јер му ту никако није место. Пожелеле смо да их мотивишемо да имају свој План порођаја још док су у благословеном стању, када једна, друга, пета десета дође са тим планом, неће моћи а да се не испоштује оно што у њему пише.

Хоћемо да уз нас буде супруг, мајка, сестра, а не страно лице, док се рађа наше чедо, хоћемо музику, и пригушено светло, а не рефлекторе и небитне приче лекара и бабица крај нас. Хоћемо положај у коме нам је најудобније, мало воде и хране, какао бисмо снажније биле и спремне да пребродимо и последњи напон. Желимо поштовање, људски однос, сигурност, желимо бебу на грудима да је миришемо и дојимо, а не да је препустимо протоколма док ми јављамо блискима да смо је родиле. Хоћемо да се крећемо у време контракција, а да ритам порођаја, дужину и трајање креирамо само моја беба и ја, а не неко трећи.

Нећемо насилне радње и скакање по стомаку. Нећемо бушење водењака и прерано пресецање пупчаника. Нећемо епизиотомију и ндукцију. Нећемо да не знамо шта се збива са постељицом, првом мајком наше бебе. Нећемо нехуман однос, дрско опхођење према нама од стране особа које нам се нису представиле својим именом и презименом. Нећемо, јер нисмо то заслужиле, јер нисмо болесне нити луде, већ вредне поштовања, јер рађамо нови живот, јер тај тренутак не треба да буде траума за нас, већ најсрећнији тренутак у нашем животу.

Маме и труднице су биле запањене над резултатима анкете коју је спровео Центар за маме. Зар је могуће да више од половине жена није имало порођај какав су очекивале, а скоро 70 процената није имало контролу над својим телом. Нећемо да се осећамо лоше због третмана на порођају, желимо да будемо обавештене о поступцима и њиховим добробитима и последицамана нас и бебу.

Да би до свега тога негативног долазило у што мањој мери, упутиле смо их да вежбају, да верују у своје тело и свој ум и да са вером крећу у рађање. Јога за труднице је прави избор како би веза са бебом била што јача, као и многобројне књиге од којих смо издвојиле оснажујућу Ине Меј Гаскин: Водич за природни порођај и Мишела Одена: Препород рађања. На нашем списку освешћујућих садржаја нашли су се и следећи сајтови и странице: Мати, Дуле Србије, Центар за маме, сајт Супер беба, као и фб групе: Хоћемо да рађамо опуштене, срећне и поштоване и Моја подршка дојењу. Ко се са собом и са нама дружи на правом је путу да макар 30 посто промени размишљање о порођају, периоду после њега и дојењу.

Истаћи ћемо једну речницу из филма, која је оснажујућа и моћана. Која жена то схвати схватила је све: „ Порођај није нешто што пропатимо, него нешто што активно радимо и у чему побеђујемо!“ Када са овим ставом кренемо схватићемо суштину слободе рађању. Да ли је у кући, у болници на ливади, само нека је слободно!
Аутор: МИЛИЦА Бугарин

Porodica

Na jučerašnji dan, dan, pre trideset sedam godina, venčali su se mama i tata.

Kako su opstali zajedno toliko godina?

Odgovor je jednostavan  – nisu se razdvojili. Ni onda kada je bilo teško, ni kada jedno drugog nisu mogli da prepoznaju niti da se sete otkuda to da su oni, eto zajedno . Ni u bolesti. Ni u danima kada im se činilo da je ljubav daleko. Oni su ostali zajedno.

Oni kažu da je najvažnije u braku umeti da se lepo posvađaš, a onda da se još lepše pomiriš.

Tatin moto je bio – ok, danas smo se svađali ali uveče spavamo u istom krevetu. Nema odstupanja!

Mamin moto je bio – svog partnera upoznaješ dok si živ. Izabrao si ga sa svim vrlinama i manama. Ako mi se nešto kod njega ne sviđa, probaću da malčice korigujem ali i da prihvatim. Nema odustajanja!

Ostati u braku stvar je opredeljenja. U isto vreme velika blagodat i velika žrtva.

Magija, hemija, ushicenost ,postoje, ali stvoriti porodicu je jedna stepenica iznad svega toga. U porodici se radi o vaspitanju i jačini svake ličnosti. Ključ su upravo porodične vrednosti koje smo doneli od kuće. Spremnost da se prihvati različitost, i da se deo sebe da u nepovrat. A nagrada je ogromna.

Danas su oni ponosni roditelji i baka i deka petoro unučadi. Dani su im ispunjeni njihovim smehom, cikom, njihovim pitanjima. Jedan dan njihovog bračnog života mogao bi da se opiše kao buran i bučan splet gundjanja, plakanja, vike, tuge, pa onda smeha do suza i pesme. Ima tu svega, i to svakog dana.

Ovo je istinita priča. I mada zvuči bajkovito, savim je realna. Jedino se ovom prilikom fokusiram na najsvetlije aspekte njihovog bračnog života. Jer tako se valja. Slavimo trideset sedam godina braka!

Bravo za moje divne roditelje!

Njihova ljubav i podrška. Razgovor sa njima preko skajpa ne planiran u sred dana ili noći. Njihove reči  i misli koje me prate. Činjenica da su zajedno, i da postoje, čak i ako se mesecima nismo videli – čine da se u gradu od šesnaest miliona stanovnika osećam jako i kompletno. Zbog njih ja znam ko sam.

Mama i tata hvala vam na svemu! Želim vam još puno godina zajedničkog života, i želim nam isto toliko zagrljaja, smeha, što više onih jednostavnih porodičnih trenutaka. Znam da nije bilo lako, ali hvala vam što ste ostali zajedno i stvorili našu porodicu. Budite mi zdravi!

Hvala i u ime čovečanstva koje na vašem zajedništvu opstaje. Dok je porodice, tog najsitnijeg atoma društva, biće i čoveka.

Čini mi se, iskustva i priče svih naših predaka koji su stajali zajedno, predanje i pra misao koja nas spaja pokazaće nam put. Dok daleko u svesti nosimo glas roditelja, i njihovih roditelja, i pra roditelja, nosimo i aktivni imunitet za svaku muku i bolest savremenog doba. A plašim se, u ovo vreme globalne otuđenosti, kada smo se raskomadali i udaljili kilometrima, kako ćemo preneti to, godinama taloženo porodično iskustvo svojoj deci?….Da li će i oni znati ko su, da li će biti jaki i svoji?

Maša i Jakub dobro pamte vaše reči. Veruju u ono čemu ste ih učili. I naravno, jedva čekaju da smo svi na okupu!

Hvala vam, i budite ponosni na sebe. Na pobedu vaše ljubavi!

A kada su oni siviji dani, zasladite se (znate da je najbolji lek za stres varjača u ruke i priprema slatkiša). Kad pojedemo nešto slatko, izluči se dobra doza hormona sreće, i život je odmah sunčaniji.

U nastavku jedna ljubavna posna torta:

Potrebno je:

250g urmi

230g orašastih plodova (koristila sam orahe)

200g indijskih oraha(koji su se natapali u vodi najmanje 5 sati)

120ml posnog mleka po izboru

120ml sveže cedjenog soka od narandye

2 supene kašike meda

1 kašičica koncentrata vanile

200g malina ili drugog prokiselog voća.

Rendana korica neprskanog limuna, za dekorisanje.

Priprema;

Urme treba da budu mekane. Ako imate dosta suve urme, potopite ih na 30min u vodu na sobnoj temperaturi da omekšaju. Uklonite opnice ako ih ima i očistite koštice. Izblendirejte ih sa orasima i razvijte smesu preko providne folije kako biste dobili koricu. Stavite u zamrzivač.

Indijski orah ocedite i izblendirajte tako da se sasvim usitni, dodajte mleko, sok, med i vanilu. Blendirajte dok ne dobijete glatku smesu. Razlijte preko korice, rasporedite voće po površini i vratite u zamrzivač.

Torta treba da bude zaledjena poput sladoleda. Tako zaledjenu je servirajte.

p.s. Kada ovako jedna torta sa puno običnih, zdravih sastojaka, bez šećera i brašna, može da bude ovako ukusna i uz to prava lepotica, onda i jedna obična porodica, bazirana na zdravim navikama, poštovanju, vernosti i praštanju, svakako može da opstane decenijama i da bude jedan lep primer nama i našoj deci.

Prijatno!

Plava Riba – riba kraljeva i kraljevska riba

Kao da je bilo juče – sedim sa Mustafom u Kazandžijskom sokačetu, poručili smo ribu, škarpinu čini mi se, ili pastrmku… (pa nema kod nas puno izbora kada je reč o ribi, zar ne?), a Mustafa kao u transu, mašta o svojoj plavoj ribi iz Istanbula…opisuje je sa meni neshvatljivim zanosom (u to vreme ribu sam jela samo baš ako moram, u vreme posta npr.), daje mi tačne odrednice kada treba da dodjem u Istanbul i da je probam na Bosforu, pored Rumeli Hisara nalazi se najbolji restoran u kome mogu da je poručim itd…U stvari, Mustafa je često pričao o svojoj plavoj ribi, zato ovaj post i počinjem sa njime kao sagovornikom. I kad god je o njoj pričao, mislila sam da se radi o nekoj vrsti nostalgije (zar postoji riba koja bi bila baš toliko, fascinantno, ukusna?!).

Dok se posle nekoliko godina nismo doselili u Istanbul.

Dok nismo probali plavu ribu, čudnu ribu, jedinu na svetu:)

Dok se nismo upoznali sa ukusom kraljevske ribe – Lufera.

Ukratko:

Lufer je riba koja migrira iz Crnog mora, prolazi kroz Bosfor i Egejsko more, da bi stigla konačno do Sredozemnog mora. Tokom putovanja, menja se ukus ove ribe u zavisnosti od različite hrane koju će konzumirati u morima kojima plovi, kao i od različitih stepena slaniteta tih voda. Stanovnici Istanbula veruju da je ukus Lufera najbolji upravo ovde u Istanbulu, pa ga i zovu sultanom svih riba. Velika strast lokalnog stanovništva prema ovoj ribi, dovela ju je skoro do istrebljenja, ali neću sada o tome.

Ono što je vredno pomena jeste da vaš lufer (bluefish) – koji ćete moći da poručite u Istanbulu negde od septembra do kraja januara – treba da bude nekih 24cm dugačak, ne manji. Treba da ima bistar pogled (oči ne smeju da budu mutne i upale već crne i izbočene) i na dodir ne sme da bude mek, već se meso nakon pritiska ne ugiba nego se vraća, izdiže nazad. Iza škrga treba da mu bude crveno i vlažno. I još jedna stvar, ne treba da zaudara. Sveža riba ne smrdi.

Pomenute smernice pomoći će vam generalno da razlikujete bilo koju svežu ribu od ustajale. Jedino je dužina specifična samo za lufera.

Ako planirate da sami sremite svog lufera, najbolje je da proučite Ivanine recepte, blog So i Biber. Kod nje sam i ja naučila prve korake o pripremi ribe. Ja neću kucati recept sada.

Ideja je da očišćenu ribu lepo operete i osušite. Tri puta zasečete sa svake strane. Izgnječite veći čen belog luka i utrljate po ribi iznutra i spolja. Dodate malo bibera. Iscedite pola limuna i njime prelijete ribu. Fino je usolite sa svih strana. Napunite je punom šakom svežeg peršuna i zalijete maslinovim uljem. Peče se nekih 25 min na 200 stepeni.

Ja sam u početku grešila pa sam uz ribu, dok se peče, volela da stavim još po neko sočno povrće, prazi luk npr., ali bi mi onda riba bila raskuvana od vlage. Dakle, nemojte da stavljate sočno povrće da se peče sa ribom.

Što se tiče ukusa plave ribe, ne mogu da ga uporedim ni sa čim. Riba je sočna i ukus joj je bogat. Ipak, moraćete da je probate sami:)

Lepo se slaže uz tabule (tabbouleh) salatu. Opet nemam recept, ali ću vam dati ideju. Naseckajte dve veće veze peršuna, što sitnije. Iscedite pola limuna i potopite jednu kašiku najsitnijeg bulgura da odstoji u limunovom soku pet do deset minuta. Pomešajte bulgur sa peršunom. Dodajte sitno naseckan crni luk. Dodajte i grančicu sitno seckane nane ako vam je pri ruci. Posolite i lepo izmešajte. Zalijte dodatno balzamiko sirćetom (ili još bolje sirćetom od nara). Očistite polovinu nara, dodajte semenčice u salatu i servirajte uz ribu. Odlična je kombinacija…

I za kraj, lokalna zanimljivost: Da li ste znali da je jedna zima u Istanbulu bila toliko jaka da se Bosfor zaledio pa su stanovnici prelazili na klizaljkama sa jedne strane na drugu?

Ova zima je za sada blaga, deca mi pate za snegom i traže da ih vodim u Srbiju na grudvanje:))

Veliki pozdrav!

Vesna