У петак, 6. марата, у просторијама Регионалног центра у Нишу, почела је борба за слбоду рађању. Некако све причамо о лошим искуствима, памтимо беспотребне захвате, које није лако заборавити, понекад због таквих поступака стрепимо шта ће нас снаћи на сваком будућем порођају.
Једноставно само такву слику имамао, тужну, која ствара несигурност, у многим случајевима рађа страхове који се никада не заборве, али да ли баш мора тако? Где су нестале истинске снаге, воља и јака моћ жене лавице која рађа и штити своје чедо? У предрасудама, у бојазнима у лошем веровању да неко други, а не ми саме, треба да креира тај највеличанствренији чин у животу жене, рађање чеда и поновно рађање мајке. Жалосно је што се полако у срца жена увукла зебња, што су се отуђиле од свог истинскиог унутрашњег бића и своју снагу траже у томе како да себи олакшају епидуралима, царским резовма, индукцијама, тражењем веза код појединих лекара, а самим тим полако су се уда љиле од самих себе од везе са униврзумом, својим телом и својом бебом и неком другом препустиле рађање. Не мора баш да буде тако уколико се пробудимо, ако је нама било тако макар нека нашим ћеркама, унукама, комшиницама…нека будућим генерацијама буде боље, нека крене макар нешто са мртве тачке, нека се деси слобода избора!
Посећеност трибине, сходно лошем времену и несвесности о значају садржаја, није била велика, али емоције, приче, осећања и по која суза говориле су да смо баш у правом тренутку на правом месту. Нас петнестак је без трептаја, будно и отвореног срца пратило садржину филма“Слобода рађању“. После пројекције филма емоције су биле подељене, од страха до усхићности, од стрепње до назнаке да се нешто покренуло на боље.
Труднице су биле зачуђене, о својим правима никада нису размишљале, а камоли да знају која су њихова права. Задојене смо дугогодишњим причама да све што нам се дешава на порођају теба тако за нашу добробит, а да ли је стварно тако многе од нас су се запитале после овог фантастичног документарца. Мислимо да не би смео да буде крај на овоме, мислимо да нешто мора да се мрдне, да се промени и крене на боље. После филма повела се дискусија о њему, мада није имало много шта ни да се дода, а ни да се одузме. Уз слике са нашим жељама, које су Мати тако дивно укомпоновале, нас три организаторке испричале смо кратка искуства са својих порођаја. Трудиле смо се да истакнемо лепа сећања, да страх полако истерамо из срца трудница, јер му ту никако није место. Пожелеле смо да их мотивишемо да имају свој План порођаја још док су у благословеном стању, када једна, друга, пета десета дође са тим планом, неће моћи а да се не испоштује оно што у њему пише.
Хоћемо да уз нас буде супруг, мајка, сестра, а не страно лице, док се рађа наше чедо, хоћемо музику, и пригушено светло, а не рефлекторе и небитне приче лекара и бабица крај нас. Хоћемо положај у коме нам је најудобније, мало воде и хране, какао бисмо снажније биле и спремне да пребродимо и последњи напон. Желимо поштовање, људски однос, сигурност, желимо бебу на грудима да је миришемо и дојимо, а не да је препустимо протоколма док ми јављамо блискима да смо је родиле. Хоћемо да се крећемо у време контракција, а да ритам порођаја, дужину и трајање креирамо само моја беба и ја, а не неко трећи.
Нећемо насилне радње и скакање по стомаку. Нећемо бушење водењака и прерано пресецање пупчаника. Нећемо епизиотомију и ндукцију. Нећемо да не знамо шта се збива са постељицом, првом мајком наше бебе. Нећемо нехуман однос, дрско опхођење према нама од стране особа које нам се нису представиле својим именом и презименом. Нећемо, јер нисмо то заслужиле, јер нисмо болесне нити луде, већ вредне поштовања, јер рађамо нови живот, јер тај тренутак не треба да буде траума за нас, већ најсрећнији тренутак у нашем животу.
Маме и труднице су биле запањене над резултатима анкете коју је спровео Центар за маме. Зар је могуће да више од половине жена није имало порођај какав су очекивале, а скоро 70 процената није имало контролу над својим телом. Нећемо да се осећамо лоше због третмана на порођају, желимо да будемо обавештене о поступцима и њиховим добробитима и последицамана нас и бебу.
Да би до свега тога негативног долазило у што мањој мери, упутиле смо их да вежбају, да верују у своје тело и свој ум и да са вером крећу у рађање. Јога за труднице је прави избор како би веза са бебом била што јача, као и многобројне књиге од којих смо издвојиле оснажујућу Ине Меј Гаскин: Водич за природни порођај и Мишела Одена: Препород рађања. На нашем списку освешћујућих садржаја нашли су се и следећи сајтови и странице: Мати, Дуле Србије, Центар за маме, сајт Супер беба, као и фб групе: Хоћемо да рађамо опуштене, срећне и поштоване и Моја подршка дојењу. Ко се са собом и са нама дружи на правом је путу да макар 30 посто промени размишљање о порођају, периоду после њега и дојењу.
Истаћи ћемо једну речницу из филма, која је оснажујућа и моћана. Која жена то схвати схватила је све: „ Порођај није нешто што пропатимо, него нешто што активно радимо и у чему побеђујемо!“ Када са овим ставом кренемо схватићемо суштину слободе рађању. Да ли је у кући, у болници на ливади, само нека је слободно!
Аутор: МИЛИЦА Бугарин
IDEJOPEDIJA 